U Zemun dolaze oni koji vole malo staro, malo sporo, malo široko, malo malo, malo uzbrdo - nizbrdo, pa niz reku (pa uz nju), oni koji vole ušuškano i malo tesno, intimno, ali - pardon! - kulturno i, posebno, oni koji vole od svega toga (i još koje čega) pomalo, i malo više. Zemunci, pak, sve to (i još mnogo toga, što baš ne može da stane u reči) vole mnogo. I zato, verovarno, nikad ne odlaze iz Zemuna. Čak ni kada odu. A šta je zapravo Zemun, teško da iko može da opiše. Ipak, svako ko ga voli, složiće se da je više od grada - Zemun je atmosfera! ...
Zemun se može slušati. Možda najbolje kad je najveća tišina. A kako božanstvene tišine on ume da podari...! Zimi, u rano jutro, kad je sve steglo, i nema ni koraka, i zaustavite i sopstveni. Savršena tišina u nekom zaturenom sokaku...
Ali se čuje...pretnja surove košave, suvi sneg koji uz najmanji mogući šum povećava bratstvo već palog, udaljeni lavež, tamno plavi udari sa zvonika, čuje se rođeno srce i, da!, nos, koji kapitulira pred jačim, mrazom...A zatim, uz pokret, škripa svojih koraka i poneke raumatične kapije koja se otvara i, često, "Dobro jutro!" i od onog ko vas ne poznaje...
Zemun je mutni, vlažni, duboki miris Dunava i njegovih obala u rano proleće, za prvih iole toplijih dana i večeri (posebno večeri, kada se nebom pretapa prolećna i zimska svetlost), miris koji je toliko širok da čini da ga pluća šetača po Keju uz svu radost prvih nežnih lisnih izdanaka na drveću kraj reke, prosto neće moći da prime..
...miris koji u sećanje dovlači slike brodova i šajki koji su vekovima ranije pristajali u luku i donosili brodare, mornare, trgovce sa raznih strana i blago mnogo, u "srebrobogati" Zemun...
...prolećni miris plodne i obećavajuće vlage koja ne taži, već podstiče žeđ za životom...
No, Zemun je možda najlepše konzumirati u leto, jer tad su ukusi najintezivniji. Sazrele su kajsije boje starog zlata u zabačenoj bašti, odakle će ih ukrasti, ma i cele noći ne spavao strogi komšija. Makar dve..one najzlatnije, najsočnije...
...niz grlo teče tek isprečena rakija, začinjena s puno truda i zrncem ljubomore...jer...šta li su radili oni preko puta da im je nekako..ma ne bolja, ali dobra! Dobra! Odasvud cvrči roštilj, dok noć plavi nebo sve tamnije...Osvetljava je samo žagor Zemunaca i muzika. Ali je sve, ipak, toplo modro, čak i Dunav, čak i nečije crne oči...I neko će, možda, već pred zoru, osetiti - i nikad zaboraviti - ukus nečijih usana.
Ne zaboraviti , jer će taj ukus imati u sebi, osim (i na prvom mestu) ljubavi, ukus celog Zemuna; mirisnog dunavskog mora, jutarnje svežine, popijenog vina, prvih buhtli i bureka u pekarama, ukus svih molitvi na raznim jezicima pod platnom zvonjave sa crkvenih tornjeva, ukus mnogih naroda, koji jesu i koji više nisu, ukus prohujalih vekova, ukus Balkana i Srednje Evrope, sve unazad do rimskih sandala i keltskih kopalja...
Zemun je pogled, mahom sa Gardoša i ka Gardošu u jesen odmaklu, ali ne i poznu, u neki zlatni dan, koji je prethodno oprala kiša. Dodirujući opeke Kule ili oštrinu ostataka badema oko nje, damar potresa trk keltskih i rimskih vojnika, galop turske i austrijske konjice, odjekuju zveket kopalja i sablji, puščani i topovski plotuni...
...struje vekovi, a pogled osvaja pitominu krovova kuća pod bregom i oštrinu crkvenih tornjeva, širinu Dunava i uzanost uličica, rumenilo Gradskog parka i Ratnog ostrva i urbano sivilo XX veka. I pucaju vidici.. I mnogo smo jaki ...
Ali, možda u isto vreme, samo sa druge strane, neki zamišljeni alas ponovo gleda svoj Zemun. Dunav ga njija.. I cela slika pred njim je tako mala. Ceo grad izgleda kao jedno ostrvce, čupavo od krovova i krošnji, čvrsto zauzdano najvišim bregom i Kulom na vrhu. I riba koju izvadi iz voda veća je od nje, kad je podigne naspram. I pita se opet - kud stade sve to tu, i vreme, i vekovi, i narodi, i tuge, i radosti, i vera, i jezici, i običaji, i stihovi.. I čisto mu dođe da nekako zagrli to malo pred sobom. A lepo, najlepše.. I poželi - i sam mali - da se što pre vrati tamo, zauzimajući svoje mesto u toj slici...
I ponovo je zima. I sve je umekšano belo i tiho, ožareno tek cilikom dece, neumornih jahača na sankama niz Gardoš, Ćukovac, Kalvariju, čije, od snega nevidljive kaldrme, baš to najviše vole... Zemun. Ko nije doživeo, ne zna. Ko je živeo, ne može nigde i nikad bez toga. I kada pesak života iscuri iz ruke koja ga grčevito steže da odlazi što sporije, onome ko je doživeo Zemun - iza svega - ostaće bar jedno zrnce, sa plaže na Lidu. Onome ko je u njemu i sa njim živeo - puna šaka. Jer Zemun je ...
 |
| Zemunski park |
 |
| Crkva svetog Arhanđela Mihaila i Gavrila u Zemunskom Parku |
 |
| Pozorište Madlenianum |
 |
| Gradski stadion "Zemun" |
Autor teksta: Elizabeta Kužnik Arsenović
